Evo koliko ležećih policajaca ima u mome selu na samo dva kilometra. Zar smo zbilja tolike barabe?

Vozim neki dan kćerkinu prijateljicu kući seoskom uličicom kojom rijetko prolazim - toliko uskom da bi zapravo trebala biti jednosmjerna. Kadli, neočekivani izazov na putu: jahanje sa zaprekama.

Usporim pred prvim ležećim policajcem - ima dva metra, viši je, bogtemazo, i od Peđe Grbina. Hop! Samo par metara dalje, eto drugog, jednako teško savladivog. Opet kočnica, pa u prvu. Hop, hop!

Nastavlja se, naravno, u istom ritmu...

Okej, čujem vas kako već predbacujete, što je tu čudno, pa svikli smo na takva rješenja u prometu, ništa novo? Ima istine, no ovo mi se ipak učinilo pretjeranim. Kao da sam u Manjadvorcima, na ranču Barba Tone, a ne u Kršanu. Samo što je ovdje jahanje besplatno. 

Kako iz hobija rado spajam neugodno s beskorisnim, krenem brojati prepreke. I tako se do doma, u manje od dva i pol kilometra, po uglavnom jednakim uličicama, nanizalo točno 20 ležećih policajaca i 24 vibro trake. Nisam dosad na to ni obraćao pažnju.

Pored takve gustoće usporivača fino se protreseš. To ti dođe malne poput terapije. Bez uputnice i šampona, riješiš se i bubrežnih kamenaca i peruti. Ne treba ti ni razbijanje laserom ni Head & Shoulders. 

I taman da ću se, nadrkan overdoz, požalit' prijatelju na kavi, on se, na prvi spomen ležećeg, odmah pohvali:

„Nakon dvije i pol godine, napokon su ga i nama stavili. Najnovijeg i visokog. Ispred dvorišta. Sveti mir! Letjeli su tuda…“

„Znam, znam, kao muhe bez glave“, odgovorim, već ohlađen.

Šalu i pokoji razbijeni amortizer na stranu, kako vozimo, još je i premalo tih barijera. Auta sve snažnija, prometna kultura sve slabija. 

Možda bi, zapravo, bilo i najjeftinije cestu odmah napraviti s izbočinama. Ili, još bolje, ostaviti sve u makadamu. 

Kad smo već, je li, takve barabe da drukčije ne znamo usporiti.