Davor sve oduševio strojem kakvog ima samo on: 'Star je 200 godina, ali meni je vrjedniji od mog bagera'

Ima ona stara uzrečica za likove koji su umislili da mogu napraviti nešto veliko, a ne dobacuju dovoljno: „Još ćeš ti, sinko moj, pojesti palente…“. Drugim riječima, dečko, fali ti i snage i znanja, nisi ni blizu toliko jak.

Ali to ne vrijedi za Davora Paladina (62) iz sela Šćulci kod Butonige. Žilav je to čovjek velike energije, jasno je na prvu čim ga ugledaš kako vrti masivne mlinske kamene koji ekspresno mrve kukuruz u krupicu za – palentu.

Pronašli smo ga u živopisnoj paradi buzetske Subotine po starinski, sajma kao nekad, obuzetog čvrstom voljom da posjetiteljima pokaže svoj pištrin, ručni stroj za mljevenje žitarica.

Mnogi – i stari i mladi – spremno su iskoristili jedinstvenu priliku pa uprli i oni vrtjeti ručicu poput domaćina. A onda, za nagradu, propustili bijeli prah kroz ruke. To je umirujuće više od apaurina.

„Pištrin ima 200 godina, to je unikat, gotovo sto posto sačuvan – samo smo ga malo morali pojačati jer se rasklimao. Takvo nešto danas rijetko se nađe“, kazao je Davor, u svojoj sredini poznat i kao građevinski obrtnik.

Vidno je ponosan, baš kao da predstavlja nekakav tamo skupi bager; ma, ova makina za njega zapravo nema cijene. Vrijednija je, kaže, od građevinskog stroja na kojem je svaki dan.

„Ovo je poseban trukinj, za palentu. Kod nas Buzećani je samo bijela trukinja, bijela moka. Tu ne postoji žuta palenta, takova je samo ona kaj ju kupiš u butegi. Ljudi govore: šta to meni treba, idem kupiti u Plodine, Konzum… A onda kad jednom proba ovu koju mi meljemo… To je med! Stranci misle da jedu kolač – znači, nemaju pojma“, tumači Davor s onom iskrom u očima.

Kada se zaželi palente, kaže, s prijateljem doma samelje par kilica, naprave i malo za zalihu.

„I onda se kuha ne dvije minute, kao ovi hibridi iz trgovine, nego 45 minuta, čak i sat vremena, na laganoj vatri. Miješaš i tučeš. Moraš se dobro oznojit i onda guštiraš palentu. I kad je za šugo spreman jedan peteh, onako od tri, četiri godine, a mora bit spreman, nema druge, onda ti je to – to.“

Kao stvoren je za ovu ulogu, boljeg glumca teško je pronaći. Na ovoj je fešti neprekidno od 2003. godine.

Kad ga pitate što mu Subotina po starinski znači, uzvraća:

„Da vam budem iskren, tu ljudi kažu: ideš gore u stari grad jer si plaćen. Ja da sam plaćen, ne bih išao. Ovo je meni čisti gušt, dođe mi kao ispušni ventil to kad vidim te ljude, prijatelje, moje partnere… Nekaj skupa i popijemo i pojimo. Ma meni je taj jedan dan tu kao da gren celu šetimanu na ferije!“

I inače je zaljubljenik u starine – svoju tavernu je, kaže, cijelu uredio po starinski.

„Volim ono kaj su naši stari nekad cijenili. Nažalost, to se sve olako hita u smeće, ali ja sam iskoristio kaj god sam mogao.“

Alora, nekad je bilo bolje?

„Ma gledajte, svijet ide naprijed pa i ti moraš držati korak. Ali kaj se tiče hrane, uvijek prakticiram kako su naše nonice delale“, zaključuje Davor ćakulu.

Jer, morao se vratiti za makinu. Ipak je on čovik od dela.

A i čekali su ga novi pregaoci - da okrenu teški mlinski kamen i u prah samelju dvije pesti trukinje…