'Speka san oko devet tona ćevapi u mojen selu, a sad neka se dime ti mlaji...'

Miroslav Babić (61) iz Čepića, poznat po nadimku Mišo, godinama je bio svjetionik dobre pučke fešte. Točnije, odličnog ćevapa – makar će mnogi reći da ti to, zapravo, dođe na isto.

A taj je svjetionik imao, kako se i priliči, svoju lampu: korpulentniji dobroćudni lik stajao je ispod svog zaštitnog znaka, velike žarulje, okretao meso i puštao dimne signale iz drvenog ugljena, koji neodoljivo zovu na kušanje. Kad bi stigao fajrunt, Mišo bi svoju sijalicu jednostavno odvrnuo. Finito.

Nerijetki je posjetitelj navrnuo na neku od svetkovina u općini Kršan samo da bocne porciju ovog roštilj-majstora. Što je onaj drugi Mišo bio za pjesmu, to je ovaj Mišo bio za ćevap. Otprilike: on kad peče, zazubice rastu.

„Ja san sve to stori s gušton, nikad nisan razmišlja ni kad san priša, ni kad ću poć doma, ni koliko će mi neki dat šoldi za delo“, počinje Mišo i u dahu nastavlja:

„Meni su najveća plaća bili komentari: 'Poji san dobar ćevap'. Znali su mi reć: 'Priden samo radi tebe tu…' E sad, da li su to bajke ili nisu, ne znan… Ali čovika san vidi prvi put, plati je porciju, poćakula, pozdravimo smo se… Ej! Očito je zna da je tu, na našen štandu, dobro meso i da ga dobro spečen.“

Ćakulamo u kafiću Jezero, u Čepiću, a povod je, pogodili ste, njegov odlazak u grill-mirovinu.

U karijeri roštilj mahera najviše je pekao za čepljonsku udrugu mladih, potom i za lokalne ugostitelje, a koji put dobacio je i zvan granica općine – na Jakovlju u Kanfanar, Bartulju u Žminj…

„Da ti pravo rečen, štufa san se. Kolina su mi načeta, ne moren toliko stat i naporno mi je počelo bit gubit noći. Fešta neki put bude i u šetimani, a jutri treba poć na delo…“, objašnjava ovaj profesionalni vozač kamiona.

Svaka fešta bila je njegova

Svaka je, dakle, fešta u komunu – i u Šušnjevici, i u Plominu, i drugdje - više od dva desetljeća bila njegova, a sad ga, vjerojatno prvi put od 2003. godine, neće biti u glavnoj ulozi na samnju u Čepiću, gdje će se, evo za koji dan, slaviti Mala Gospa.

„Moren prit pomoć, dat ruku, ali čisto rekreativno. Ipak san, kako su mi ti mladi zračunali, speka do devet tona ćevapi. Rekord mi je bi 150 kil na jednoj fešti“, kaže Babić, očito ne želeći otići, kako se ono kaže, bez pozdrava i poruke. Zna da u fermi već spremno čekaju „rezerve“ – Roberto Gobo Cane, Dean Cvečić Bocić…

Mišo danas nema slušalicu mobitela u uhu, po kojoj je inače prepoznatljiv – jer je na godišnjem. Tu slušalicu inače nosi i kad nije za volanom, već recimo u oštariji dok naginje Coca-Colu, još jedan njegov trade-mark. Tada s tom bubicom u uhu izgleda i pomalo smiješno, ali njega za to baš zaboli uvo.

I inače je jednostavan tip, nenametljiv. Ni za roštilj se nije nametao. Ispalo je sasvim slučajno, kad je jednom mladcu iz Čepića, prisjeća se Mišo, „pol mesa zgorilo pa mu je rabilo pomoći“.

„Od tega je počelo, a pokle je to postala rutina. Zvali su me jer je malo takovih za delat. Vajk san bi slobodan za to.“

Iako ranije nikad nije grilao tako na veliko, očito mu je to umijeće zapisano u genima.

„Istina, jer ča je moj pokojni otac Marčelo prasci, speka po feštama, za pretele i kompaniju - teško biš hi pobroji“

A kad ga neizbježno pitate za malu tajnu velikog majstora, opet stiže jednostavan odgovor.

'Ja san klasičan seljak'

„Najbitnije je imat dobru volju – bez tega bolje biži ča, ne samo od roštilja, nego od bilo kega dela. Bolje pušti, ni to za te.“

Vrlo je, naravno, važna i odgovarajuća jačina žara i svježe, kvalitetno meso. Idealno bi, kaže, bilo i da nema prevelike gužve na štandu, jer…

„Lako je delat ćevap za kompaniju, preteli će pričekat, ali na fešti moraš bit jušt, povećat količinu, a ne smiš hi zgorit. Ali mi smo meso imali najčešće poli sejnega mesara, Marina Dudića, zna san već kako njegovi ćevapi skaču po gradelah i kad su pečeni. Moraš hi stalno vrtit, osjećaja moraš imat.“

Ali nije lako sve to iznijeti po ljetim vrućinama?

„Ma lipo ti je to, milina jedna – imaš džaba saunu za mršavljenje. Magari san ja vajk ima puno vode i četiri, pet majica za se presvuć, jer kuhar mora bit uredan, cakum-pakum, bez obzira na okolnosti.“

I doma, naravno, vikendom redovito „zadimi“, a kad ga pitate završi li na gradelama katkad i koji komad mesa, tipa biftek, ramstek, fiorentina..., kojim se reovno hvale ovi moderni grill gurui, spremno uzvraća:

„Ma kakvi. Ja san klasičan seljak, domaća hrana, malo kumpira, mesa s roštilja i salata. Samo je važno da je na ugljen, jer nikad ćevap s plinske plate neće bit ukusan kao onaj s gradela.“

I, naravno, baš onakav kakav je Mišo godinama okretao – ispečen na mjeru, tako sočan da po njemu dugo pamtiš još jednu seosku feštu.