Foto 'Forši san ja mali i šljutav, ma meni je vino kako hćer. A Istra više ne bude kako ča je bila, to je pošlo van kontrole'

Na domaćinstvu Bruna Ferenca (57) u Ferenci, tu na korak od Vižinade, dočekali su me tovar Đovani i tovarica Điđa. Nisu bez vraga ovdje. Brzo ću shvatiti da su - tvrdoglavi, uporni i svoji, kakvi magarci već jesu - najbolja legitimacija mojega domaćina, kralja istarske malvazije i terana.

Nit' je ova titula proizvoljna, nit' je uvodna usporedba – ćakula će to pokazati – neumjesna.

Bruno je odličan u svome poslu; poslu koji ga je vinuo u neslućene visine, među elitu. Ali on, za promjenu, ne para nosom oblake, već ostaje priseban, skroman i spreman na škerc. Pa i ovakav magareći.

Povod razgovoru je svjež: Bruno je netom okrunjen na londonskom Decanteru, najutjecajnijem svjetskom ocjenjivanju vina, gdje je za malvaziju iz berbe 2024. osvojio platinu i čak 97 od mogućih 100 bodova. Od istarskih vinara takvu medalju zaslužio je samo bujski Bastian.

„To je veliko, možda i najveće priznanje, ali nisan od onih ki se zajno napušu - običan san težak i to ću vajk ostati. Nisan nanka sanja o temu. Da ni moje Monike, nikad ne bih bija posla vino u London“, kaže Bruno i upoznaje me s njegovom 48-godišnjom djevojkom iz Tara.

Osta san vajk isti

Čestitali su mu, kaže, sumještani i dosta kolega, poglavito iz bliže okolice, koje će ugostiti na skorašnjoj fešti. Neki su i „zaboravili“, ali zna to, je li, biti tako u ovakvim prilikama.

Umorilo bi vas da sad krenem nabrajati sve Brunove nagrade, jer u njegovoj konobi, pored toliko plemenitih kovina, vjerujte na riječ, zaštićeni ste od devalvacije i inflacije.

Evo samo kratko. Lani je po prvi put konkurirao na Decanteru, samo s jednom bocom, i „zajno ćepa“ zlato za malvaziju. Organizatori Vinistre već imaju ugravirano „Bruno Ferenac“ na onim najvišim priznanjima: na zadnjih šest izdanja smotre u Poreču zaslužio je zlata za malvaziju, a ove godine i platinu za teran.

„Ha, ha, istina, ali od 2012., kad san bija prvi šampion za teran, vajk san isti“, kaže, želeći još jednom reći da mu uspjeh nije udario u glavu.

Na klupici u hladu, uz ohlađenu malvaziju, izvor njegova ponosa, priča sasvim prirodno klizi...

„Vino mora najprije biti lipo na nos, da je glatko, da se ga lipo pije, da pita još… Je tako?“, tumači Bruno. Tko mu ne bi dao za pravo.

Pitam ga, pravo filozofski, što je za njega vino. A on, nakon krepkog gutljaja, na tren razmisli pa, pomalo zamuckujući, kao da traži prave riječi, veli:

„Vino… ne znan, to je kako da ti je ki u fameji. Treba o njen brinuti baš kao s malim diteton, kao s hćeri… Ja ako se zbudin u kus noći, dojden viti ku je sve u redu u konobi. Bačva ima 37 tolitri i da ti samo hiti osigurač, da ostane bez hlađenja kad je u fermentaciji, sve gre s vragon.“

Jednostavno i prirodno

A gdje je ta mala tajna velikog majstora?

„A nideri… Zapravo, u grozju je tajna. Ako je grozje debulo, ti pokle delaj ča ćeš, ne ga popraviš. Ja paran da nedan ne učini vino uvako jednostavno kako ja, prirodno… Moraš vrći kvasce i hranu… ali koristin jako malo tega, skoro nič…“, kaže i dodaje:

„Ne trgan s kombajnon, nego sve na ruke, da u kašetu dojdu samo cile bobice, radi oksidacije. To je glavno, to mi je prvo. I jedan bot kad je u bačvi, pokle je lako.“

Monika, pažljivo prateći ćakulu, kao važnu stavku ističe pedantnost.

„Bruno sve drži jako čisto, kontrolira anke mene. Kašete se moraju lipo oprati, ne smi se preko noći u njiman učiniti cukar“, kaže Monika.

Skladan su par. Zrače nekom krasnom vedrinom, ovako još vrući od jutrošnje akcije, cimanja loze u vinogradu.

„Sve loze sam urižen. U zimi gren u kampanju od osan do dvi, i pokle ručka još jenu uru, dvi… Valo sve hiti dol, valo stegni van, valo načini žice, valo sredi coke, prontaj za veživati…“

Uz Moniku, od velike su mu pomoći, naglašava, i njegova kći Katia, studentica treće godine Medicinskog fakulteta u Rijeci, koja je tu kadgod joj obaveze dopuste. Ruku daju i prijatelji i, kako ih zove, preteluce, te susjedi. Radnike ima svega nekoliko dana godišnje, isključivo za „cimanje loze“.

'Tu je dela joh je meni'

Monika spremno priznaje da ranije nije imala predodžbu koliko je posla oko vina.

„Prvo san računala: grozje se pobere, se napravi vino, vrže u boce za prodaju… Nisan ni pensala koliko oni stvarno delaju. A tu je dela cilo lito, joh je meni… Najmanje je u konobi, najviše je u vinji. Nikad ne bin bila rekla…“

A vino je, shvatili ste, Brunu zapisano u genima. Radio je, istinabog, 18 godina u ugostiteljstvu, konobario mahom u porečkoj Lanterni, no zov tradicije bio je jači.

„Nono Grgo još je pod Italijon ima špačo u ken je prodava vino, a nona Paulina bila je anke prava težakinja i jako dobra žena, reče puno njih u selu“, kaže Bruno, koji je po imenima svojih predaka nazvao svoje etikete. Teran je Grgo, a malvazija Paulina.

Trse ima zasađene na 3,5 hektara, pri čemu malvazija čini tri četvrtine nasada, a ostatak otpada na teran, merlot i muškat. Godišnje proizvede oko 20 tisuća litara vina, što ga svrstava među relativno male proizvođače.

„Ne, ne, neću se širiti, moren samo pomladiti neke loze, ali hektari će vajk biti isti. Vajk 3,5“, kaže kroz smijeh.

„Govore mi da sadin još, ali to bi sa sobom povuklo puno tega, od radnika nadalje… I koliko ću zaraditi? Vajk isto. Ovako se mučiš, ali barem znaš za ča i slatko zaspiš.“

Ne pati Bruno od veličine, ni od velikosti. Dok drugi imaju pogone kao mercedese, a neki već pomalo nalikuju na space shuttle, on ima relativno malu konobu i, u odnosu na mnoge druge, skromnu kušaonicu. Ali ništa manje ugodnu. Dapače.

„Istra je dobra u vinu, ali ne more biti već kako je bilo. To se maša raširilo, maša je pošlo na veliko, to je pošlo van kontrole. Ne moru oni voditi kontrolu u onakovin konobami. Svaka in čast, učine vino, ma to je sve drugačije.“

'Ja san od tih većih 25 lit nazad po tehnologiji'

Ne osporava kolegama ni znanje ni rezultat.

„Po kvaliteti grozja i vina hi držin, ali kad dojdeš u moju konobu... Ja san 25 lit nazad od njih po tehnologiji. Mala preša, muljača, muzarica na četiri za puniti boce, a oni imaju trake, specijalne traktore, pobiraju s kombajni... Forši san mali i šljutav, ne znan...“

Ali drugi baš i nemaju platinu s Decantera, dobacujem.

„Ha, ha, ha... Ma ti nanke ne moreš verovati ča ti sve danas nude za vino. Talijan kad dojde, on će ti ponuditi ča ćeš mehanizacije i enologije. On bi ti vrga u vino na lopate tega...“

Bruna je oblikovao i duboko obilježio odgoj „na zemlji“.

„Ti govorin, od tri lita san u kampanji. Ili si hodija u pašu ili si pobira travu za prasce. Vajk si bija vani, vajk si bija u kampanji. Navajeni smo delati od malih nogu. Mi smo drugačije zgojeni.“

Pa, onako za kraj, izvuče još jednu sliku iz djetinjstva.

„Ja san bija u lozah do četiri ure. Ako si ima u pet utakmicu, doša bi doma, uzeja robu i teka z Ferenci u Fabriku, u Vižinadu, igrat nogomet. Prvo si mora učiniti delo da bi te otac pustija. A najdi ti danas jenega ragača da će delati na kampanji pa pojti igrati na kampo.“

Sad vam je valjda jasnija ona drska usporedba s tovarima. Tvrdoglavo, uporno i po svome.

Jer, Bruno Ferenac nije od onih koji ganjaju ni hektare, ni nove hale. Ima svoju brazdu i po njoj ore. Skroman kakvim ga je Bog dao, snagom vlastitih uvjerenja bira teži put. Ali utoliko slađi.

Sudeći po platini iz Londona, zasad nema razloga mijenjati smjer.

Valja svemu tomu propisno nazdraviti, onako po istrijanski: Pij, Bruno!

Galerija (6)