Tri brata, dva prijatelja i jedan bend: majstori narodskih fešti. 'Svirimo sve – ali cajke ni za kakve šolde!'

To su naši ragači, naši Koktelsi, i nećemo hi kambjat za sve šolde ni mužike tega svita, dobacuje mi Vedran dok na terasi ročkog Društvenog doma razgovaram s dečkima iz Ko Ra banda. Oteo sam ih od kolega s tonske probe, pred maskenbal, a ovaj veseljak iz Roča odradio mi je pola posla – u jednoj rečenici legitimirao je sastav koji već godinama gospodari pučkim feštama u kontinentalnoj Istri, a manjim dijelom i u Sloveniji.

Sasvim dovoljno da zasluže, je li, mrvu medijske pažnje i osvanu u Istarskom.

„Volimo ih jer su dobri za štimung, za ljude. Jednostavno se kapijemo š njima – ča ne, ragači!?“, ne predaje se Vedran, potkosuren nekim dobrim gorivom. „Ima da mi noćas svirate kako ja pjevam!“

Ali Ko Ra band nije zanimljiv samo po tome što na svakovrsnim slavljima neumorno tjera glasnice i bokove u pogon. Posebni su i po jednom rijetkom detalju: u ovom „made in Buzet“ sastavu sviraju tri brata Kodelja iz Malog Mluna – Dorjan (bas gitara), Elvis (harmonika) i Emanuel (gitara). Dođu, šalimo se, skoro kao Jackson Five nekoć.

Uz njih je i bubnjar Vedran Radović iz Franečići. Otud, kombinacijom prezimena, i naziv banda – Ko(delja) Ra(dović).

Pečat na zvuk, na sve te potresujke, valcere, polke i evergreene iz repertoara, daje trubač Bojan Krota iz Pengari. Samo jedan od njih nije vokal – e sad, da me ubijete, zaboravio sam koji ne pjeva.

„Prvi bend zvao nam se Bariglica, po maloj bačvi. Samo je Elvis bio punoljetan i imao vozačku. Nezaboravni dani su to…“, prisjeća se Dorjan (47), po zanimanju vozač kamiona.

„Skupa svirimo već 25 let. Jedino nam se Bojan pridružio kasnije, tamo prije korone, i otad bez njega ne moremo. Oduvijek smo skupa, kompanija od malih nogu – k’o da smo braća“, dodaje uz smijeh.

„Mi smo kao jedna mala obitelj. Znamo se u dušu, poštujemo različitost karaktera i zato duramo toliko. Kad je Manuel dobio dijete, probali smo uzeti zamjenu, ali to ni šlo. Ma mora bit klapa da bi stroj dela“, veli Elvis (50), po zanimanju mehaničar.

Svi su članovi Limene glazbe Roč, nekad su pjevali u poznatoj buzetskoj klapi Piguentum, zboru…

„Ma, stvarno nas je posvud. Već 35 let svirin harmoniku – od petnajste godine nisam propusti nake jene mačkare“, dodaje Elvis.

Dok ih slušam, jasno mi je: imaju glazbu u krvi, a jednostavnost u duši.

Sviraju „najveć domaće“; „ono kaj se sluša doma i sve ča ljudi znaju“. Kad pjevaju „Nije u šoldima sve“, a pjevali su je sigurno i ovu večer, oni tu devizu i prakticiraju.

„Snimimo situaciju i onda po potrebi biramo pjesme – sve za dobar štimung. Šibamo sve osim cajki. Tu nismo potkupljivi. Ma ni za kakve šolde“, kategorični su.

Ranije su, mlađi i slobodniji, harali hotelskim terasama i vjenčanjima, ali to je za njih već davna prošlost.

„Nas ne pjaži ono kad taman zagriješ, digneš ljude na ples – a onda: stanite, sad je juha; fermajte, sad je torta. Mi volimo feštu, da je sve opušteno, bez presije. Svirimo uru vremena u tiru pa malo počinemo“, objašnjava Dorjan.

„Ne prihvaćamo sve ponude. Gremo tamo kamo nan se dopada, kadi nas pjažu ljudi. Neopterećni smo – koliko nas je volja, toliko nastupamo. Tu smo jer guštiramo u temu, a kad tega ne bude, nećemo više ni svirat“, zaključuje Elvis.

Zarazio me, priznajem, taj njihov neslomljivi entuzijazam, zdravi pristup. Toliko da sam, dok pišem o njima, za gušt, da stvar bolje legne, morao pustiti neki pusni mix.

Jer, kako i sami kažu – bez gušta nema šušta. Ni dobre mužike, ni dobre štorije.