Foto Alma iz New Yorka usvojila čak četiri koze. I sve zbog jednog događaja iz djetinjstva

Nakon što su početkom svibnja prošle godine popularni istarski glazbenici Franka Batelić i Dražen Turina Šajeta u sklopu projekta 'Naša istarska koza – La nostra capra istriana', kojeg je pokrenuo AZRRI, postali prvi usvojitelji istarskih koza, do danas su 52 koze koje su bile ponuđene na simbolično usvajanje pronašle svoje usvojitelje.

Među njima posebno je zanimljiva istarska iseljenica iz New Yorka, Alma Continanzi, rođena Zenzerović, porijeklom iz Prodola kraj Marčane, u njenom srcu 'najvećeg grada na svitu'. Ona je ove godine usvojila čak četiri koze s gospodarstva Davida Trenta u Galižani.

Alma je inače uspješna poslovna žena, od 1998. godine vodi vlastitu konzalting tvrtku specijaliziranu za povijesni nakit. Zbog posla puno putuje svijetom, naročito Bliskim istokom.

„Ručała sam i večerala s neobičnim i poznatim ljudima, radila s unikatnim kolekcionarima iz kraljevskih obitelji, to je moja ljubav. O tome mogu knjigu napisati, a do sada sam surađivala na dvije knjige o Davidu Webbu, poznatom američkom draguljaru“, rekla nam je Alma u razgovoru.

Alma i njezin suprug Tony Continanzi, rođeni Njujorčan, žive na maloj organskoj farmi 135 km udaljenoj od Manhattana.  

„Moj muž je zaljubljen u našu Istru. Imam sina Alexa Valića, nevjestu Erin i unuku Brooklyn. Oni su moj san i život. Naša unuka je u svojoj školi kao projekt predstavila Hrvatsku. Kada je čitala knjigu o Istri je rekla: 'Baba, Istra je jako lipa, dobro za isti, ali triba i čaša vina“, kako prava Istrijanka. Njezina koza je Glinda.“, rekla je Alma uz opasku: „Nikada ne zaboravi od kud si došao i kadi si se rodija“.

Na početku razgovora zamolili smo Almu da nam se predstavi i odgovori koliko je njezin rodni kraj definira i prati kroz život.

- Po struci sam učiteljica, na nagovor moje mame, koja je vajka čitala, njena želja je bila da budem učiteljica. Moj tata je dela u kavi pod Labinom, kao i većina naših ljudi u to vrime. Bio je jako velikoga srca i sve bi dao drugima, ali nije imao niš puno za dati. Mama je bila odlična domaćica i jako vrijedna, ona je mojoj sestri i meni delala postole od robe i gume od kamiona, šila je lipe kotule za svaku feštu u starem kraju. Pokle sam završila Medicinsku školu, život me je poveja u Ameriku. Kada sam bila u trećem razredu osnovne škole u Kujci, napisala sam poemu za 'Modru lastu' i bila je objavljena. Sanjala sam kao učenik o velikima neboderima i novem daleken svitu… New York je moja druga mati. Tu sam se, kao i svi naši ki su došli u ono vrime, borila, da se uspijem uzdržavati i ostvariti samostalan život. Od mojih roditelja sam naučila da u životu moraš sam sebe uzdržavati i boriti se sam za sebe i svoju obitelj. Od mame sam naučila sve delati, od tate sam naučila da ti trebaš pomoći i dati drugima, biti pošten. Ča više daš, više će ti dojti. To sam naučila u Ameriki, veliko srce imaju Amerikanci. Moj život je bogat prijateljima, kao duga, obitelji koja mi daje podršku i veliku ljubav. Ako nešto znaš, nauči drugoga. Moraš, jer to je tvoja ljudska odgovornost, budi učitelj na svakom koraku kojega učiniš, kako smo mi svi naučili od naših starijih.

Usvojili ste čak četiri istarske koze, kome ste ih namijenili?

- Kao i ljudima, i istarskoj kozi treba krov nad njihovom glavom i ljubav, sve šta ima srcu treba. Bila bih ih sve usvojila da ih mogu donesti u Americu. Jako bi mi bilo teško da naše koze nema više. Kada sam vidila kako ih David u Galižani voli i kako sve ča dela, dela s toliko ljubavi, tko ne bi usvojio barem jednu? Mi smo usvojili: Glindu za našu unuku Brooklyn u Kaliforniji, Jelicu za moju sestru Nelu u Novigradu, Asha za sina moje asistentice Xandera, Isabellu za moga super muža Tonyja, koji voli naše ljude i Istru. Kako su me lipo primile kada smo došli ih izabrati!

Što vas je zapravo potaknulo na ovu lijepu gestu?

- Kada sam se rodila bila sam jako sitna i moja mama ni imala mlika, i to je bilo normalno u ono vrime. Moj dido je reka mojem tati: 'Ma nećemo je pustiti da umre, ja gren najti kozu'. Posa je par dani kija od doma iskati kozu, naša je kozu nidi ispod Učke, i koza je došla doma s njim. Mene je koza spasila i sigurno jako puno dice u to vrime, mi smo držali kozu dok sam počela u osnovnu školu. Ja zavajka govorim za našu kozu s ljudima po čitavom svitu, istarsku kozu… Nikad ne zaboravim tu kozu, ona je mene spasila. Puno joj hvala!

Već dugi niz godina aktivno ste uključeni u rad istarske zajednice u New Yorku. Koliko su danas naši ljudi u dijaspori povezani s rodnim istarskim krajem i istarskim identitetom?

- Da, kad god se možemo sresti na plesu, na fešti, rođendanima, da pomoremo ako ništo triba, i kada je poziv iz Istre - mi smo tu da pomoremo čim prije. Glas naše pjesme, naše muzike, naše hrane, naših velikih srci, kako je naša ljubav za stari kraj, ni paralelna s nikim. Mi smo ponosni da smo iz Istre, naša krv je posebno jaka. Kad ti ideš na večeru s Istrijanima, to je životni doživljaj, svaki put se more nova knjiga napisati. Mi svi provamo dojti doma kad moremo.

Po vašem mišljenju, kako mladim Istrijanima u iseljeništvu približiti naše običaje, vrijednosti i kulturnu baštinu – osobito stočarstvo i autohtone pasmine koje su obilježile našu povijest i živote naših nona i nonića?

- Mladi od naših Istriana sigurno su od maloga govorili po istarski, ja znam da moj sin je, i hodija u Rakalj, i čuva ovce s babom i didom, on je ponosan na to i uči svoju kćerku da zna od kud su njegovi stariji. Sigurna sam da svi naši Istrijani ne dopuštaju da zaborave od kud su došli u 'tuji svit'. Ja vjerujem da se govori za kozu, istarsku ovcu, boškarina, istarskog tovara, a vino naše Teran and Malvazija je zavajka u hiži. Mladi nažalost nisu povezani koliko bimo mi stili.